Važnost džemata i džamije u našem životu

Riječ "džamija" je arapskog porijekla nastala od korjena "džem" što znači mjesto okupljanja, a riječ ''mesdžid'' od korjena ''sedžd'' što znači mjesto obavljanja sedžde.

U prvo vrijeme džamijom se nazivala samo bogomolja u kojoj se pored dnevnih namaza klanjala i džuma namaz a mesdžidom su se nazivala mjesta gdje su se obavljali dnevni namazi. Vremenom, kada su se gradovi počeli širiti, i kada je postalo nemoguće da se džuma namaz klanja samo na centralnom mjestu, džamija i mesdžid su počeli da se razlikuju samo po vrsti građevine. Džamijom su nazivane veće građevine koje su imale munaru a mesdžidom su nazivani manji prostori predviđeni za obavljanje ibadeta ali bez munare.

 

Bogomolje su najznačajnije vjerske građevine. Ako se u jednom mjestu nalazi bogomolja, onda je to pokazatelj da se u tom mjestu živi vjera. Pa tako je džamija u jednom mjestu znak da se radi o islamskom mjestu.

Prva džamija ili bogomolja na zemlji jeste ''Mesdžid-i harem'' u Mekki. Druga je u Kudsu, ''Mesdžidul aksa''.

Poslanik, s.a.v.s., je veliku važnost pridavao džamiji. Do te mjere da je u danima hidžre, u veoma opasnim okolnostima, počeo graditi džamiju i prije nego što je stigao u Medinu, koja je bila mjesto odredišta. U malom mjestu po imenu Kuba, zajedno sa ashabima je ostao nekoliko dana, i tu je i sam učestvovao u izgradnji mesdžida. To je prvi mesdžid napravljen u periodu širenja Islama, i zbog toga ima izuzetno veliku važnost za sve muslimane.

O važnosti mesdžida i džamije govori i činjenica da je Poslanik, s.a.v.s., po dolasku u Medinu, prvo odredio mjesto gradnje mesdžida. Tu je također zajedno sa ashabima učestvovao u izgradnji džamije.

Ovu praksu od Poslanika, s.a.v.s., su preuzeli najprije časni ashabi, zatim tabiini, a nakon njih muršidi kamili. Oni su također, uvijek kada bi se negdje smjestili najprije gradili džamiju, pri tom su se trudili da liči na Poslanikovu džamiju – Mesdžid-i Nebevi.

 

Mesdžid u vrijeme Poslanika, s.a.v.s.

Život u Medini se oblikovao preko Poslanikovog mesdžida. Tu se razgovaralo o problemima muslimana i donosile su se važne odluke. Poslanik, s.a.v.s., se vjernicima obraćao sa minbera ovog mesdžida. Mumini su veliku važnost pridavali dolasku u džamiju i to je uveliko doprinijelo njihovom jedinstvu i zajedništvu.

Namaz u džematu je zapravo metod kojim je Allahov Poslanik, s.a.v.s., vjernike držao zajedno. Tako su vjernici dolazeći na zajednički ibadet ostvarivali zajedno i društveno socijalnu dimenziju. Poslanik, s.a.v.s., je mnogo insistirao na zajedničkom namazu i savjetovao da budu ustrajni u tome.

Amr b. Ummu prenosi:

''Jedne prilike sam zatražio od Poslanika, s.a.v.s.:

  • Ja Resulallah! Ja sam slijep. Kuća mi je daleko od džamije. Kada i nađem nekoga da me dovede, on se prema meni ne ponaša blago. Možeš li mi dozvoliti da klanjam kod kuće?

  • Čuješ li ezan? upita Resulallah, s.a.v.s.

  • Da, odgovorih

  • Ako je tako onda ti ne mogu dati dozvolu, odgovori Poslanik,s.a.v.s. (ebu Davud; Ibn Madže; Ahmed b. Hanbel)

Koliko god je moguće, namaz trebamo klanjati u džematu. Jer kroz džemat se povećava svijest o robovanju i jača se osjećaj za jedinstvo. Kako god je namaz ono što pojedinca drži na nogama, isto tako je i namaz u džematu ono što zajednicu drži na nogama.

 

Propis namaza u džematu

Za muslimana muškarca koji je umno zdrav, punoljetan, slobodan i u mogućnosti, klanjanje namaza u džematu može biti:

  • Farz; džuma namaz

  • Vadžib; bajram namaz

  • Sunnet mueked; pet dnevnih namaza

Kalanjanje namaza u džematu biva sebeb druženju i međusobnom pomaganju muslimana. Uzrok je Allahovog zadovoljstva i ljubavi. Namaz klanjan u džematu je 27 puta vredniji od namaza klanjanog samostalno.

S tim da se ovo odnosi samo na muškarce. (Muteahhirun) alimi hanefijskog mezheba su stanovišta da je ženi mekruh da ide u džamiju zbog obavljanja namaza u džematu, bilo da je u pitanju džuma, bajram namaz ili pet dnevnih namaza, pa čak i zbog vaaza, iz razloga što se vrijeme mnogo pokvarilo i griješenje postalo javno i otvoreno. Za ženu je bolje da namaz klanja u kući.

Isprike koje muškarca oslobađaju od obaveze odlaska na namaz u džematu, su:

  1. Kiša, blato, velika vrućina ili hladnoća, veliki mrak ili oluja

  2. Bolesti poput, sljepoće, paralize ili šepavost

  3. Opasnost po život, imetak ili opasnost od neke štete

  4. Bolest ili briga o bolesniku

  5. Duboka starost

  6. Izučavanje fikhskih nauka ili podučavanje istim (onaj ko je u ovoj situaciji ne može napustiti džemat trajno, isprika važi samo za ponekad)

Dakle klanjanje pet dnevnih namaza u džematu, za muškarce je sunnet mueked, međutim sunnet jači od sunneta na kojem su stepenu sabahski sunneti, odnosno to je sunnet ali na stepenu vadžiba. Klanjanje namaza u džematu je nešto čemu Islam pridaje veliku važnost, i napuštanje istog bez isprike povlači za sobom veliku odgovornost.

U džematu se klanjaju farz namazi. Što se tiče klanjanja suneta u džematu, prema hanefijskom mezhebu to je mekruh izuzev teravije namaza. Kod džume i bajram namaza, džemat je uslov/šart.

Namaz u džematu se može klanjati i kući. Muškarac koji ne može da ode u džamiju, klanja sa svojom prodicom i na taj način stječe nagradu džemata, dvije osobe su dovoljne za džemat, međutim, za muškarca koji nema opravdanu ispriku mekruh tahrimen je da stalno klanja kod kuće tj. da ne ide u džamiju.

Poslanik, s.a.v.s., je veliku važnost pridavao klanjanju namaza u džematu. Čak i kada je bio na smrtnoj postelji, čim bi malo došao sebi odmah bi odlazio u mesdžid na namaz. Namaz u džematu uistinu producira mnoga dobra; ljudi se pobliže upoznaju i uspostavljaju prijateljstvo. Upoznaju probleme jedni drugih i to im otvara mogućnost da se međusobno pomognu. Razmjenjuju informacije i na lakši način uočavaju svoje greške. Osim sevapa za zajendički namaz, mumin ima nagradu za svaki korak kojim ide do džamije. Onaj ko klanja kući u džematu stiće sevape za džemat ali nikada ne može dostići nagradu koju donosi odlazak u džamiju.

 

Vrijednost klanjanja namaza u džematu

Said b. el Musejjeb, r.ah. je rekao:

''Vjernik koji pet dnevnih namaza klanja u džematu, zemlju i nebesa je napunio ibadetom.'' (Kutu'l-Kulub, Ebu Talib El Mekki)

Ebu Derda, r.a., kaže:

''Kunem se Allahom, da je ovo troje od, Allahu najmilijih, djela; davanje sadake, namaz u džematu i izmirivanje ljudi'' (Kutu'l-Kulub, Ebu Talib El Mekki)

Enes b. Malik, r.a., prenosi da je Resulullah, s.a.v.s., rekao:

''Ko četrdeset dana klanja namaz u džematu, prisustvujući početnom tekbiru, Allah Teala će ga osloboditi od dvoje; od vatre i munafikluka'' (Ali el Muttaki, Kenzu'l-Ummal)

Ebu Hurejre, r.a., prenosi da je Resulallah, s.a.v.s., rekao: ''Munaficima su najteži jacija i sabah namaz. Ali kad bi oni znali koliki su sevapi za ova dva namaza, dolazili bi puzeći. '' (Buhari; Muslim; Ibn Madže; Darimi; Ahmed b. Hanbel)

U drugom hadisu koji također prenosi Ebu Hurejre, r.a., Poslanik, s.a.v.s., je jedne prilike, primjetivši da neki od vjernika nisu došli na namaz u džematu, rekao:

''Volio bih da odem i nađem one koji nisu došli na namaz a zatim da naredim da se sakupe drva i da im se zapale kuće...'' (Buhari; Muslim; Nesai)

Hazreti Osman, r.a., prenosi da je Poslanik, s.a.v.s., rekao: ''Onaj ko jaciju namaz klanja u džematu kao da je pola noći proveo u ibadetu. Ko i sabah namaz klanja u džematu kao da je cijelu noć proveo u ibadetu. '' (Muslim; Tirmizi; Ebu Davud; Ahmed b. hanbel)

Kada bi se desilo da neki od ashaba ne bi stigao na namaz u džematu, bio bi tužan kao da mu je neko preselio na ahiret. Drugi ashabi bi mu dolazili na žalost. Za njih su ahiret i Allahovo zadovoljstvo imali toliku važnost.

Ashab Allahovog Poslanika, s.a.v.s., Hakim Umejr, r.a., je rekao:

''Na dunjaluku budite kao musafiri. Mesdžide smatrajte svojim kućama. Srca priviknite na mehkoću i suptilnost. Mnogo razmišljajte i mnogo plačite. Neka vas od toga ne odvrate šehveti/strasti i prohtjevi.'' (Tenbihu'l-Gafilin, Ebu Lejs Semerkandi)

Nezzal b. Sebre, r.ah., je rekao:

''Kada munafici uđu u mesdžid, u njemu osjećaju tjeskobu, kao ptica u kavezu.'' (Tenbihu'l-Gafilin, Ebu Lejs Semerkandi)

 

Važnost koju Sadati pridaju klanjanju namaza u džematu

Gavsi Bilvanisi, k.s., kada bi otišao kod svog šejha Šahi Hazne, k.s., u zijaret, odmah bi išao na hizmet. Čistio bi staje i iznosio džubre, ali unatoč tome kada bi došlo vrijeme namaza trčao bi u džamiju. Nikada nije propuštao namaz u džematu. Hizmet nije uzimao kao izgovor da bi sam klanjao namaz. A mi namaz klanjamo bez džemata, čak i kad nemamo razlog za to. On unatoč tome što je imao opravdanje nije propuštao džemat. Niti je ikada propuštao hatmu i zikr.

Sejjid Abdulhakim, k.s., je rekao:

''Ne napuštajte namaz u džematu. Pet dnevnih namaza treba da klanjate u džematu. Ukoliko čovjek samostalno klanjanje pretpostavi namazu u džematu to nije ni zbog čega drugog nego zbog toga što njegov nefs još nije odgojen.''

Sejjid Abdulhakim, k.s., se jednog dana mnogo razboli. Unatoč tome došao je u džamiju i prošao u mihrab da predvodi akšam namaz. Imao je nesvjesticu i teško se održavao na nogama. Sejjid Abdulbaki, k.s., ga je pridržavao ispod ruke kako bi lakše mogao stajati. Za to vrijeme dok ga je pridržavao sam se nije priključio namazu nego je to učinio na zadnjem rekatu kada je Gavs Sejjid Abdulhakim, k.s., bio na etehijjatu. Priključio se tada i upotpunio namaz te na taj način i on uzeo sevap džemata. Kada su farzi završeni, Gavs, k.s., je ponovo ustao i pokušao da klanja sunnete na nogama, ali mu je ponovo bilo loše, kada se savio na ruku sjeo je. To je ponovio tri puta. Nikako nije uspjevao da na nogama završi namaz.

Jednom je ispričao:

''Kada sam bio u medresi pet dnevnih namaza sam klanjao sa učenicima. Samo jedanput u životu mi se desilo da sam namaz klanjao sam. Bili smo na izletu u prirodi. Učenici su se zaigrali, ostao sam sam, a ikindijski vakat se bližio kraju. Tada sam klanjao sam.''

 

Za svaki korak do mesdžida jedan sevap

Poslanik, s.a.v.s., nas je obavijestio o tome da se onom ko lijepo uzme abdest, zatim krene u džamiju sa nijetom da klanja namaz u džematu, za svaki korak piše jedan sevap i briše jedan grijeh.

Džabir b. Abdullah, r.a., pripovijeda:

''Željeli smo da budemo blizu Poslanikovog mesdžida. Zbog toga smo namjeravali da kupimo jednu od praznih parcela koje su se nalazile pored mesdžida i da se tu preselimo. Poslanika, s.a.v.s., smo obavjestili o tome, a on, s.a.v.s., je došao kod nas i rekao:

  • Prema onom što čujem želite da preselite u blizinu mesdžida?

  • O Allahov Poslaniče! Naše kuće su daleko od mesdžida, a pored mesdžida su prazne parcele

  • O sinovi Selemovi, ostanite u svom mjestu. Jer piše vam se sevap za svaki korak do džamije'' (Muslim; Ahmed b. Hanbel)

 

 

U jednom rivajetu stoji: ''Ko istraje u klanjanju namaza u džematu, Allah Teala će mu podariti petero:

  1. Otklonit će siromaštvo od njega

  2. Sačuvat će ga od kaburskog azaba

  3. Knjiga djela će mu biti data sa desne strane

  4. Preko sirat ćuprije će preći poput munje

  5. Ući će u džennet bez računa ''(Tenbihu'l-Gafilin, Ebu'l-Lejs Semerkandi)

 

Sevapi prisustvovanja iftitahi/početnom tekbiru

U predaji stoji: ''Ako osoba prisustvuje početnom tekbiru namaza u džematu, sa njega padaju grijesi kao što pada lišće na jesenjskom vjetru.''

Jednog dana Resulullah, s.a.v.s., je zajedno sa ashabima klanjao sabah namaz a jedan od ashaba je zakasnio na početni tekbir. Zbog toga je odmah oslobodio jednog roba. Rekao je to Poslaniku, s.a.v.s. i upitao ga:

  • Da li sam time dostigao nagradu iftitahi tekbira?

Resulullah, s.a.v.s., se okrenu prema hz. Ebu Bekru i upita ga:

  • Šta kažeš o iftitahi tekbiru?

  • O Allahov Poslaniče, da imam stotinu deva, da svaka od njih nosi tovar dijamanata, i da sve te dijamante podijelim kao sadaku, opet ne bi mogao dostići nagradu početnog tekbira namaza u džematu, odgovori Ebu Bekr, r.a.

Zatim se Poslanik, s.a.v.s., okrenu prema hz. Omeru, r.a.:

  • O Omere, šta ti kažeš o iftitahi tekbiru?

  • O Allahov Poslaniče da imam deva koliko je od Mekke do Medine, i da svaka nosi tovar od dijamanata, i da sve to podijelim kao sadaku, ponovo ne bih mogao dostići vrijednost iftitahi tekbira, odgovori hz. Omer, r.a.

Potom se Resulullah, s.a.v.s. okrenu prema hz. Osmanu, r.a.:

  • O Osmane, šta ti kažeš o iftitahi tekbiru?

  • Allahov Poslaniče, da klanjam dva rekata noćnog namaza, i na svakom rekatu proučim cijeli Kur'an, opet ne bih mogao dostići nagradu iftitahi tekbira, odgovori hz. Osman, r.a.

Resulullah, s.a.v.s., se okrenu hz. Aliju i upita:

  • O Ali, šta ti kažeš o iftitahi tekbiru?

  • Allahov Poslaniče, da prostor između istoka i zapada bude pun kafira, i da mi Allah dadne snagu pa ih sve ubijem (radi Allahovog zadovoljstva), ponovo ne bih mogao dostići nagradu iftitahi tekbira zajedničkog namaza, odgovori hz. Ali, r.a.

Potom se Poslanik, s.a.v.s., okrenu ashabima i reče:

''O moji ashabi i ummetu moj! Da sedam katova zemlje i sedam katova nebesa budu papir, da sva mora budu tinta, da drveća budu kalem, svi meleci da budu pisari i da pišu do kijametskog dana ne bi mogli napisati sevape prisustvovanja iftitahi tekbiru za imamom.'' (Mizrakli Ilmihal, Sadeleštiren, Eyyup Beyhan, Semerkand Yayin)

 

Oni koji ostavljaju namaz u džematu

Oni koji ne odlaze u džamiju na namaz u džematu oni prije svega veoma često budu lišeni sevapa klanjanja namaza u vrijeme koje je pohvaljeno (sunnet) a odlažući ga klanjanju u pokuđeno vrijeme (mekruh). Čak su u velikoj opasnosti i da zbog odlaganja propuste namaz, što je uistinu veliki grijeh. Lišeni su nagrade džemata, koja je 25 puta veća od nagrade za samostalni namaz i često ostaju i bez tespihata.

Ukoliko zaista ne postoji opravdana isprika, napuštanje džamije i namaza u džematu je praksa koja ne priliči vjernicima i alamet/znak je munafikluka.

Džamije su Allahove kuće, koje odišu ljepotom i edebom. U njima je božanski huzur (spokoj) koji čovjeka obuhvata još na samom ulazu. U džamiji se duša odmara. Mumin se lakše i intezivnije okreće Allahu, dž.š., svim svojim bićem. Tamo sve podsjeća i pokreće na ibadet Stvoritelju. U vrijeme Poslanika, s.a.v.s., džamija je bila puna na svakom dnevnom namazu. To se nastavilo neko vrijeme, da bismo danas takvu sliku mogli vidjeti samo u vrijeme teravih i bajram namaza. Međutim, mi kao vjenrici imamo prema džamiji određene obaveze i odgovornosti. Nema sumnje da je jedna od tih obaveza da držimo živom vezu sa džamijom kao neodvojivim dijelom našeg vjerskog i socijalnog života.

VE AHIRU D'AVANA ENIL HAMDULILLAHI RABBIL A'LEMIN

 

 

 

 

 

 

 

Pretraga